<< Previous Topic | Next Topic >>Return to Index  

Cvijic o Makedoniji: Najveca mesavina naroda u Evropi

March 1 2004 at 5:39 AM
No score for this post
Illyrius  (no login)

 
Cvijic o Makedoniji: Najveca mesavina naroda u Evropi
------------


Kako je srpski naucnik Jovan Cvijic video Makedonske Slovene

Najveca mesavina naroda u Evropi






• Nigde u Evropi nisu narodnosti tako izmešane kao u Makedoniji, osobito u Južnoj Makedoniji - kaže Cvijiæ • Postoje nacionalne i versko-nacionalne propagande, i neke od njih decenijama nameæu Makedoncima, naroèito makedonskim Slovenima, svoju nacionalnu svest, zatim im u tom smislu obraðuju jezik i menjaju obièaje




Profesor Jovan Cvijiæ (1865-1927), beèki doktor geografskih nauka, utemeljivaè srpske geografije i antropogeografije, rektor Beogradskog univerziteta, poèasni doktor Sorbone i Univerziteta u Pragu i predsednik Srpske akademije nauka, jedno je od najsvetlijih imena srpske nauke. Kao nauènik od meðunarodnog ugleda, na Mirovnoj konferenciji u Parizu, posle Prvog svetskog rata, bio je predsednik teritorijalne komisije.

Angažujuæi se oko jugoslovenskog i srpskog pitanja, ovaj nauènik koji je prepešaèio èitav Balkan, smatra se najzaslužnijim za granice Kraljevine Jugoslavije (zemlje koju je osnovao kralj Aleksandar Ujedinitelj, a Tito "proširio za dvadeset hektara").

Na molbu brojnih èitalaca objavljujemo odlomke iz Cvijiæevog rada "Makedonski Sloveni, promatranja o etnografiji makedonskih Slovena", koji je izdala Knjižara Gece Kona, u Beogradu 1906. godine.

To èinimo sa najboljim namerama, bez ikakvih "velikosrpskih pobuda", kako bi to rekla naša veæ otcepljena braæa iz bivših jugoslovenskih republika.

Uostalom, makedonski narod je svoja oseæanja prema bratskom srpskom narodu, na najbolji naèin dokazao prošlogodišnjim demonstracijama protiv NATO zlikovaca, koji su bombardovali Jugoslaviju.

Srodni sa Srbima i Bugarima

Nigde u Evropi - kaže Cvijiæ - nisu narodnosti tako izmešane kao u Makedoniji, osobito u Južnoj Makedoniji. Dalje, ima prelaza i pretapanja jedne narodnosti u drugu, naroèito Slovena u Grke, Turke i Arbanase, a Cincara u Grke i Slovene. Pretapanja ima u raznim stadijumima:

negde tek zapoèelo, negde odmaklo, a negde gotovo dovršeno. Naposletku, narodna masa makedonskih Slovena nema odreðene nacionalne svesti, nije imala samostalnu istorijsku prošlost, nema svog književnog jezika.

Govori jezikom o kojem postoje tri mnjenja: da je bliži srpskom, da je srodniji s bugarskim i da je možda samostalan južnoslovenski jezik. Nema, dakle, pouzdanih etnografskih znakova, na osnovu kojih bi se narodne slovenske mase oznaèile kao srpske ili bugarske.

Pitanje dalje komplikuju ovi uticaji. Postoje nacionalne i versko-nacionalne propagande i neke od njih decenijama nameæu Makedoncima, naroèito makedonskim Slovenima, svoju nacionalnu svest, zatim im u tom smislu obraðuju jezik i menjaju obièaje.

U balkanskim državama koje polažu pravo na Makedoniju, decenijama se kroz škole formira inteligencija sa netaènim predstavama o narodnosti Makedonaca. Svaka od balkanskih država pribraja sve makedonske Slovene svojoj narodnosti, i to je postalo oseæanje veæega dela inteligencije. Zbog toga ima javno mnjenje, koje u to mahom veruje.

Strani pisci su makedonsko etnografsko pitanje raspravljali na osnovu dvojakih informacija. Jedni su se informisali kod inteligencije jednog od balkanskih naroda i njihovih pristalica u Makedoniji, i prema tome su zastupali netaèna mnjenja.

Drugi, koji su samostalnije radili, a gotovo nijedan nije znao ni srpski ni bugarski jezik, nisu osetili oskudicu narodne svesti kod makedonskih Slovena, i upravljajuæi se jedino po spoljnim znacima, naroèito po imenu, obeležavali su ih kao Bugare.

Osim ovoga - kaže dalje Cvijiæ - pojam Makedonije se u poslednje vreme širio i na skopsku i tetovsku oblast, koje se nisu nikad raèunale u Makedoniju.

Makedonsko etnografsko pitanje je, dakle, jedno od najtežih i najzapletenijih. Dalje, u njega su unošene sve pogrešne polazne taèke, koje su napred pomenute, zatim je raspravljano mahom pogrešnim metodima i prema netaènim glavnim promatranjima.

Zbog toga æu izneti svoje protivne rezultate o etnografiji makedonskih Slovena, do kojih sam došao putujuæi, promatrajuæi i prouèivši literaturu. Promatranja æu grupisati oko ovih teza:

1. Netaèan je geografski pojam o granicama Makedonije. Skopska i tetovska oblast spadaju u staru Srbiju.

2. Narodna masa makedonskih Slovena nema odreðenog narodnog oseæanja i narodne svesti, ni srpske ni bugarske, i ako su vrlo srodni i sa Srbima i Bugarima.

3. Ime Bugarin, kojim se makedonski Sloveni po pravilu nazivaju, nije etnografsko ime i ne oznaèava etnièkog Bugarina.

4. Strane, nemaèke, francuske, engleske i druge etnografske karte Makedonije nisu etnografske, nisu ni govorne ili jezièine, veæ su kolorisane jedino na osnovu pogrešno shvaæenog imena Bugarin, kojim se makedonski Sloveni èesto nazivaju.

5. Statistièke tablice su neistinite ili netaène.

Simpatije za oba naroda

Kod makedonskih Slovena se mogu pouzdano zapaziti ova oseæanja. Oni znaju da su im strani Turci i Grci, ukoliko ih s poslednjima crkva ne vezuje, zatim se oseæa da su oni u nacionalnom pogledu flotantna (kolebljiva) narodna masa, koja nema etnièku predispoziciju da postane Srbima ili Bugarima.

Narodna masa, koja nije propagandom aficirana, ne oseæa se ni Srbinom ni Bugarinom, a ima utoliko simpatija za oba naroda, što se s njima može sporazumevati i što se od njih nada osloboðenju. Kao kod svakog potištenog naroda, mera simpatija prema Srbima ili Bugarima zavisi od toga ko im veæu pomoæ ukazuje i ko im stavlja ili daje veæe izglede za osloboðenje.

Meni se èesto dešavalo - naglašava Cvijiæ - da u selima koja pripadaju bugarskoj partiji, seljaci razgovaraju sa mnom o svojim nevoljama i osloboðenju u tome smislu kao da su srpske partije, i izjavljuju da im je podjednako milo potpali pod Srbe, ili Srbiju ili Bugarsku. To sam slušao i od ponekog egzarhijskog kaluðera i sveštenika koji su inaèe voðe bugarske struje meðu makedonskim Slovenima.

Poslednjih godina, dok kod nas još nisu bili dignuti filokserom uništeni vinogradi, mnogi trgovci iz Srbije dolazili su u Tikveš i ostale vinogradarske oblasti Makedonije, i kupovali grožðe. Narod je stupio s njima u dodir, video da govore skoro istim jezikom, i ja sam nailazeæi posle trgovaca, osetio u mnogim selima raspoloženje da preðu na srpsku stranu, mada su inaèe bila bugarske partije, i mada naša propaganda nije nikad u Tikvešu radila i nismo tu imali nijednoga svoga sela.

Godine 1904. putovao sam s mnogim seljacima solunske okoline, koji su bugarske komite, jer srpskih tamo nikad nije bilo, i noæivao sam po njihovim selima. Oni su mi saopštavali ceo svoj rad i planove i ja sam jasno osetio da oni mene smatraju kao svoga i da nemaju nikakve naroèite predilekcije prema Bugarima kao Bugarima.

Kod svih, koji su sami opserivrali i poznavali narod, èesto se nehotièno izmakne priznanje, da makedonski Sloveni nemaju specifiène narodne svesti i da jedino, oseæajuæi antagonizam prema Turcima i Grcima, prilaze bugarskoj ili srpskoj struji, onoj koja povede borbu protiv Turaka i Grka.

Verkoviæ, koji je bio pisac i agitator bugarske stvari u Makedoniji, priznao je to na nekoliko mesta (Narodne pesme makedonskih Bugara, Beograd, 1860. makedonski Sloveni su "bez svake narodne svesti i samostalnosti".

On u Makedoniji razlikuje èetiri narodnosti: slovensku, makedonsko-vlašku ili cincarsku, grèku i osmanlijsku).
Šopov, tada bugarski trgovaèki agent u Solunu, vrlo zaslužan za razvijanje bugarske struje u Makedoniji, napisao je polemièan spis o etnografiji Makedonije, u kome su veštije no i u kojem drugom, zastupane bugarske pretenzije na Makedoniju.

Isti je sluèaj sa onim srpskim piscima, koji nalaze samo Srbe u Makedoniji, ali su putovali i promatrali Makedonce. To mnjenje da makedonski Sloveni nemaju ni srpske ni bugarske narodne svesti i da su u nacionalnom pogledu flotantna narodna masa, koja se koleba izmeðu Srba i Bugara, ja sam ukratko izneo u beèkim novinama "Die Zeit",, a zatim ga je s mnogo intuicije razvio i odatle izveo konsekvence, daroviti pisac N. Županiæ. Makedonska revolucionarna organizacija štampala je 1904. godine svoj znameniti memoar, u kome je stala na isto, jedino pravilno i za Makedonce sasvim jasno gledište.

Veliki uticaj crkve

Posledica opisanog oseæanja kod makedonskih Slovena je pojava: da se oni, potpavši pod Srbiju ili Bugarsku, brzo, pouzdano u drugoj generaciji, nacionalnim oseæanjem izjednaèe sa Srbima ili Bugarima. Istinitim poznavaocima balkanskih prilika je poznato da je narod, na primer, æustendilskoga ili pirotskoga kraja pre osloboðenja (od Turaka) imao isto neodreðeno narodno oseæanje kao Makedonci, a da su seljaci æustendilske i pirotske oblasti sada po oseæanju potpuno Bugari odnosno Srbi. Kao što je na drugom mestu izloženo, to je pouzdana prognoza i za buduænost makedonskih Slovena, ako bi ih dobile Srbija ili Bugarska.

Dalje je ispitivanjima mojim i mojih saradnika utvrðeno, da u sastavu današnjeg stanovništva Srbije uèestvuju u znatnom broju makedonski Sloveni i da su mnoge naše varoške porodice makedonskog porekla. Isti je sluèaj u Bugarskoj. Razlika je u tome što Makedonci Srbije mahom pripadaju starijim migracionim strujama, a Makedonci Bugarske su veæinom noviji doseljenici.


---------


"Kranjci" i "Slovinci"

Cvijiæ kaže da je odreðeno slovensko seæanje ili neodreðeno nacionalno oseæanje i oskudica narodne svesti kod Makedonaca, vrlo slièno sa oseæanjem takozvanih "Kranjaca" (kajkavaca) u Hrvatskoj ili "Slovena" ili "Slovinaca" u Dalmaciji. Poznato je da su prvi zasebnoga govora, koji je vrlo srodan srpskohrvatskom, i uz to katolièke vere: oni nisu do skora imali, a veæinom ni sada nemaju odreðene narodne svesti. Kolebali su se izmeðu Srba i Hrvata, ali su poglavito Hrvatima postajali zbog vere i državne organizacije, koja je hrvatska. Kad je poèela borba izmeðu Talijana i Srbo-Hrvata u Dalmaciji, poslednji, naroèito oni katolièke vere, zvali su se "Slovenima" i èesto nisu imali odreðene plemenske svesti, srpske ili hrvatske. Još ima u Dalmaciji takvih "Slovena".



---------------


Veliki uticaj bugarske crkve

• Bugari su zbog crkve zadobili za svoju partiju veliki broj makedonskih Slovena • Pomoæu Patrijaršije i Grci stvorili svoju struju i narodnost na makedonskom tlu • Nije jasno da li su makedonski govori zaseban južnoslovenski jezik






Bugarska je propaganda starija, bolje organizovana, kaže Cvijiæ. Bugari imaju u Makedoniji svoju crkvu, egzarhat, s više vladika, s mnogobrojnim sveštenstvom. Egzarhat ima prava da otvara bugarske škole i da stvara bugarske opštine, a u opštinama je usredsreðen gotovo ceo javni život turskih hrišæana. U Makedoniji se nièim ne može stvoriti nacionalna partija kao verom, koja iskljuèivo pripada jednom narodu i identifikuje se s narodnošæu, uticajem nacionalistièke škole to se oseæanje uèvršæuje i postaje dublje.

Egzarhat, bugarska crkva, smatra se kao slovenska i kao suprotnost grèkoj crkvi, patrijarhatu.

Zbog crkve su Bugari zadobili za svoju partiju veliki broj makedonskih Slovena. Pomoæu Patrijaršije su i Grci tamo stvorili svoju struju i narodnost, gde nikako nema etnièkih Grka. Srbi nemaju svoje samostalne crkve i svih onih efikasnih naèina propagandnog rada, kojim crkva raspolože.

U Turskoj je vera identifikovana s narodnošæu, i samo oni narodi koji imaju svoju crkvu mogu se zvanièno nazivati svojim narodnim imenom. Zvanièno, Srbi dakle nemaju prava u Makedoniji ni na svoje narodno ime, ono se u poslednjim godinama samo toleriše. Osim toga, srpska je propaganda mlada, te nije dovoljno poznala prilike i konsolidovala naèin rada.

Zbog pomenutih, mnogo pogodnijih pogodaba, bugarska je propaganda dala mnogo znatnije rezultate no srpska. Naroèito je stvorena bugarska makedonska inteligencija, i meðu Slovenima svih makedonskih varoši bugarska partija ima veæine, mahom znatne veæine. Ali, zbog oskudice endogene narodne svesti ti rezultati propagande nisu stalni, daju se promeniti radom srpske propagande, kao što su se u mnogim varošima i menjali.

Dalje, kad bi Makedonija dobila srpsku državnu organizaciju, te bi varoši brzo postale srpske, onako isto kao što su za 20-30 poslednjih godina postale bugarskim, zbog bugarske crkve i propagandnog rada. Ali je glavno zapostavljeno pitanje to što široke narodne mase nisu uticajem propagande dobile odreðenu i nepromenljivu narodnu svet ma koje balkanske narodnosti.

Najèvršæe su vezani sa bugarskom ili srpskom narodnošæu stanovnici onih krajeva, gde je u novije vreme bilo ustanaka s nacionalnom bojom i gde su Makedonci svoju solidarnost s dotiènom narodnošæu krvlju zapeèatili.

Krvavim dogaðajima je stvorena zajednièka istorija, koja vezuje uèesnike, njihove porodice, kadšto i selo. Zbog toga su na primer s bugarskom narodnošæu intimno vezani krajevi oko gornje Meste i Strume, naroèito razloška okoline i oblast oko sela Kresne, gde je još za vreme rusko-turske vojne 1878. g. bilo ustanaka, koji su krvnièki ugušeni. U najnovije vreme se tamo vodila èetnièka vojna.

Srbi žrtve bugarskog terora

Za vreme mojih prvih putovanja tzv. "Unutrašnja organizacija" bila je èisto bugarska, osnovana je uticajem i radom iz Bugarske. Docnije je ona unekoliko evoluirala i postala makedonska, jer je bar nekoliko razboritih voða uvidelo da je zabluda dati pokretu èisto bugarsko obeležje, dalje æe zbog toga imati da se bore sa Srbima i pristalicama drugih narodnosti.

(U novije je vreme "Unutrašnja organizacija", kojoj je sedište u Sofiji, opet potpuno stala na bugarsko nacionalno zemljište).

U prvoj fazi ona je zapoèela akciju tzv. vinièkom bunom u koèanskoj kotlini. Zadobila je bila u selu Vinici nekoliko odluènih seljaka i napravila je u tom selu magacin oružja i municije. Ovi seljaci s bugarskom etiketom ubiju i poharaju najbogatijeg vinièkog bega. Tragajuæi, turska vlast otkrije zaveru, naðe oružje, pobije neke seljake, a mnoge iz Vinice i okolnih sela stavi na muke. Usled takvih dogaðaja oèvrsne u ovom selu inaèe labava veza s Bugarima.

U tim prvim vremenima je "Unutrašnja organizacija" naroèito ubijala pristalice srpske nacionalnosti. Ali, nije uvek postizavala traženi efekat, da ih terorom zastraši, te da preðu iz srpske u bugarsku partiju. Naprotiv, poznajem takve sluèajeve, npr. u Drimkolu, severno od Ohrida, gde su potomci ubijenih tako oèvrsli u srpskoj svesti, da su postali nepomirljivi nacionalni borci.

Zbog takvog rada "Unutrašnje organizacije", razvijao se sve više antagonizam, koji je veæ postojao izmeðu bugarske i srpske partije u Makedoniji. Organizovane su srpske èete u okolini Kumanova, u Poreèu i u oblasti izmeðu Velesa i Prilepa. One su imale krvavih sudara s turskom vojskom i s bugarskim èetama, zatim s onim èetama "Unutrašnje organizacije" koje su bugarske boje.

Ja imam pouzdana promatranja da je zbog toga u pomenutim oblastima ojaèala srpska narodna svest kod makedonskih Slovena.

Lingvistièki momenat je upotrebljavan i vrlo èesto zlouotrebljavan pri raspravljanju makedonskog etnografskog pitanja. Vrlo rano su lokalno zapažene nesumnjivo bugarske ili nesumnjivo srpske crte u jeziku makedonskih Slovena, i šovinistièki ili neobavešteni pisci su odmah objavili, da je u svoj Makedoniji jezik bliži srpskom, odnosno bugarskom.

Meðutim, svi ozbiljni pisci saglasno tvrde da i sad nema dovoljno pouzdanih podataka da bi se mogla dobiti potpuna slika makedonskih govora.

Osim toga su u poznatom folklornom materijalu, koji služi za osnovu lingvistièkim studijama, èesto konstatovane ne samo netaènosti i nepotpunosti, veæ je utvrðeno da je jezik u prièama i pesmama kadšto doterivan u smislu politièkih aspiracija i iz nacionalnog oduševljenja skupljaèa i izdavaèa. Dalje, mnogi od skupljaèa su bili nespremni za taj rad.

Izgleda nesumnjivo, da se, jednostrano radeæi, mogu u makedonskim govorima da pronaðu crte, koje su samo njima svojstvene, ali su samo srpske ili bugarske.

Jasno je da se ja ne mogu upuštati u raspravljanje pomenutih lingvistièkih pitanja. Ali, donja primedba dokazuje: da je narodni govor oko Skoplja, Kumanova, Kratova, a i Tetova i Gostivara, nesumnjivo bliži srpskom nego bugarskom jeziku; da u jeziku ostalih makedonskih Slovena ima i bugarskih i srpskih jezièkih crta, i srpskih i bugarskih uticaja, ili kao što je to profesor V. Jagiæ obeležio: makedonski jezik je sastavljen iz dijalekata, koji èine prelaz od bugarskoga ka srpsko-hrvatskom jeziku.

Tog je mnjenja i ruski lingvista, A. Koèubunski.
Dalje je verovatno da je jezik nekih krajeva istoène Makedonije bliži bugarskom.

Rasprave oko jezika

Znameniti Vuk Karadžiæ, koji je prvi upoznao nauèni svet i s bugarskim jezikom, osetio je da je narodni govor tetovskoga, gostivarskog, kièevskog i debarskog kraja bliži srpskom no bugarskom jeziku, do toga je zakljuèka došao razgovarajuæi s nekolikim ljudima iz tih krajeva (Kovèežiæ za istoriju, jezik i obièaje Srba sva tri zakona, str. 1.1849. - Rjeènik 1852. god.) I pomenuti S. Verkoviæ je slièno priznavao, da se dijalekti oko Vranja, Kumanova i Dupnice (u Bugarskoj) "više približuju srpskom jeziku nego ovo južno-makedonsko nareèje".

U najnovije je vreme Olaf Brosh, profesor Univerziteta u Hristijaniji, prouèavao dijalekte južne Srbije, i na karti je predstavio da se ti dijalekti prostiru i južno od Vranja, preko južnih granica Srbije, prema Skoplju, Kumanovu i Kratovu.

Iz njegove objektivne rasprave i sopštenih obrazaca govora izlazi da su to srpski dijalekti, na koje su uticali bugarski govor i srpski književni jezik. Dr A. Beliæ tvrdi, da su govori cele oblasti južno od srpske granice, za koju je dokazano da se uvek raèunala u Staru Srbiju, po slovenskim crtama u fonetici i morfologiji èisto srpski.

Oni predstavljaju arhaiènije srpske govore i tako posmatrani èine celinu s govorima južne i istoène Srbije i zapadne Bugarske. Po Beliæu neki od tih govora primili su èlan, bilo od bugarskih govora, bilo od makedonskih dijalekata ili možda od onoga romanskoga stanovništva, od kojega su i ti slovenski jezici primili tu osobinu.

To isto vredi i za uprošæavanje fleksije, koje su izvršili svi oni govori. Meðutim ima u južnoj Makedoniji govor, koji se danas saèuvao u neznatnim ostacima i gubi se kao govorni tip.

Taj interesantni, arhaièni govor ispitivao je V. Oblak i došao do zakljuèka da se on mora smatrati kao predak staroslovenskoga jezika, i da je bliži bugarskom jeziku. NJegova srodnost sa današnjim bugarskim jezikom dolazi otuda što su se neke fonetièke (žd. št, nazali, poluglasnici) i morfološko-sintaktiène osobine u njima slièno razvile.

Izmeðu ove dve zone je najveæi deo Makedonije, u kome je konstatovana mešavina ovakvog južno-makedonskog i severno-makedonskog (staro-srbijanskog) govora. St. Novakoviæ je opreznim i objektivnim ispitivanjem utvrdio, da su za veliki deo ove oblasti karakteristièni srpski glasovi "ð" i "æ". To umnogome priznaju i bugarski lingvisti, npr. B. Conev i èeški etnograf L. Niderle.

Poznato je da Makedonci u masama idu u peèalbu u Srbiju i Bugarsku, gde im se jezik menja. Osim toga, jezik mlaðih makedonskih generacija su menjale mnogobrojne škole raznih propagandi, naroèito bugarska. Može se, dakle, vrlo lako pogrešiti u izboru lica, koja su predmet lingvistièkih studija. Izbor svega toga je malo ozbiljnih lingvistièkih radova, o makedonskim govorima, osim toga se i njima nije došlo do nekontestiranih rezultata, kojima bi se definitivno rešilo lingvistièko-etnografsko pitanje.

Nije jasno i danas da li su makedonski govori zaseban južnoslovenski jezik s više dijalekata, mada je to gotovo neverovatno, ili su ti govori, i u koliko su, u celini bliži bugarskom ili srpskom jeziku.


-------------


Vizantijski pogled na svet


• Pažljiv posmatraè æe zapaziti da su duboke psihièke osobine kod ovih Slovena nalik na vizantijske • Sve bolje crkvene graðevine u Makedoniji su iz vremena srpske dinastije Nemanjiæa • Dušanov zakonik donet u Skoplju



Staro pleme: Mijaci iz galiènika


Mnogobrojna i jedno od drugoga pomalo razlièita slovenska plemena, meðu kojima je moglo biti i takvih koja su imala više srpske osobine, ili više crte donjo-dunavskih Slovena, prvo su i najduže, bila pod Vizantijom, i vizantijska kultura je na njima ostavila najdublje tragove, navodi Jovan Cvijiæ.

Uticaj te kulture, naroèito na više i varoške slojeve makedonskih Slovena, nije prestajao ni za vreme bugarskih i sprskih zavojevanja, a oseæao se i kroz sav turski period.

Stara balkanska kultura je upravo vizantijska kultura, ali ni u jednoj balkanskoj zemlji i ni na jednim Slovenima se toliko ne oseæa kao na varoškim Slovenima Makedonije, gde-gde jako i na seoskim Slovenima južne Makedonije.

Pažljiv promatraè æe opaziti, da su duboke psihièke osobine i pogled na svet kod ovih Slovena èesto vizantijski.

Za vreme bugarske i srpske vladavine Makedonija je i kolonizirana. Srbi iz Raške su naseljavani èak oko Bera (kod Soluna), u skopskoj oblasti, verovatno i po drugim krajevima.

Poznato je iz hrisovulja da su Rašani naroèito za vladavine kralja Milutina naseljavani po skopskom kraju.
Osim toga, srpska srednjovekovna država, savršenije organizacije i više kulture, ostavila je mnogobrojne tragove u Makedoniji. Sve bolje crkvene graðevine su iz vremena srpske dinastije Nemanjiæa, kao što je to utvrdila nauèna ekspedicija ruske Akademije nauka.

Osim toga Raška je zavojevala Makedoniju posle Bugarske, i od Srba su je Turci oteli. Zato su valjda istorijske tradicije, kojih u mnogim krajevima Makedonije ima (naroèito oko Sereza, Prilepa, u Poreèu, u skopskoj oblasti itd.), poglavito ili jedino iz našeg nemanjiækog doba. Stariji srpski kulturni kapital je u Makedoniji znatno veæi no bugarski.

Interesantno je izmeðu ostaloga da su skoro u svoj Makedoniji poznate reèi kralj i varoš, koje su Makedonci mogli primetiti samo uticajima sa severa, od Srba. Ali, ipak nijedan od tih uticaja, ni srpski koji je bio mlaði i nesrazmerno intenzivniji no bugarski, nije stvorio trajnu moralnu svest o narodnosti Makedonaca.

Sva makedonska plemena

Makedonija se sastoji od mnogih kotlina, koje su geografske celine. Zato u Makedoniji ima više oblasnih imena nego u bilo kojoj balkanskoj zemlji. Isto tako èesto se i narod pojedinih oblasti zove po imenu plemena, èija se plemenska organizacija izgubila. Tako su se saèuvala plemenska imena Brsjaci i Mijaci.

Brsjacima se zovu slovenski stanovnici kièevske kotline: ima ih doseljenih u Kruševu i u Gornjoj Prespi.
Mijacima se naziva stanovništvo Male Reke

(sela: Galiènik, Lazarpolje, Tresonèe, Selce, Rosoki, Osoj, Gari i Sušica) i okoline (Gornji i Donji Melnièani, G. i D. Kosovrati).

Ima ih doseljenih u èetiri sela u okolini Debra, zatim u selu Evlofrcu u kièevskoj, i Smiljevu, u bitoljskoj oblasti, naposletku u pomenutim selima Paradištu i Orešu u veleškom kraju.

Ranije je izloženo da se Šopovima naziva znatan deo stanovništva skopske Stare Srbije i severoistoène Makedonije, a verovatno je i to naduvanje bilo prvobitno plemensko.

Izgleda da je sliènog porekla ime Mrvaci, kako se naziva veæina slovenskog stanovništva u solunskoj, sereskoj i dramskoj oblasti, sve do Meste.

Na Istoku od Meste su Pomaci, i ovde se pod njima podrazumevaju ne samo pomuhamedanjeni Sloveni (kao obièno), veæ i Hrišæani.

Izgleda da se Rupcima zove samo ono dospatsko slovnesko stanovništvo, koje se bavi ili se bavilo rudarstvom.

Ponekad se grupe makedonskog stanovništva zovu po nekoj govornoj osobini ili drugoj odlici. Takvi su Pulivakovci, oko gornjeg i srednjeg Galika, Esti u Župi, na desnoj strani Crnoga drima, južno od Debra, i Uljufi u nekim podrimskim selima (Steblevo, Ginec, Sebište i Gorovo).

Vlahovcima se nazivaju poslovenjene vlaške grupe i porodice (na pr. u Kufalovu).

Èesto su imena data iz podsmeha. Tako Prilipèani zovu Morihovce torlacima u poznatom smislu, kièevski Brsjaci seljake prilepskoga polja purjacima, a keckarima zovu seljake nekih podrimskih debarskih sela (Lukovo, Jablanica, Modriè i dr.).

Interesantno je da Sloveni zovu grèko stanovništvo izmeðu Sereza i ziljahova darnacima, inaèe izgleda da makedonski Grci nemaju drugih imena osim narodnoga.

Pored ovih oblasnih i lokalnih imena raznovrsnog porekla i znaèenja u nekim oblastima se èuje i ime Srbin, kao u Poreèu i skopskoj Crnoj Gori. Ali, makedonski Sloveni sebe po pravilu zovu kaurima i Bugarima (ne Blgarima).

Ruski pisac V. Kaèanovski veli da je slušao u Makedoniji, da seljaci zovu sebe prosto Slovenima, i ja sam tu reè èuo u Južnoj Makedoniji i primetio sam da seljaci znaju da su Sloveni. Grèki seljaci ih uvek Bugarima nazivaju.

Arbanasi ih skoro redovno zovu Škjeji (Sloveni). Pošto su Arbanasi kao naseljenje stariji od makedonskih Slovena, ime Škjeji i Schiavoni znaèi, da su se makedonski Sloveni za vreme naseljavanja jedino tim imenom zvali.

Od ovih imena se pogrešno razumeva ime Bugarin, po tome što se u staroj i bugarskoj književnosti uzima kao etnièko, narodno ime.

Bugari - prostijeg života

Kao što široke narodne mase makedonskih Slovena nemaju nacionalne svesti, tako i ime Bugarin nije u Makedoniji narodno ime, ne obeležava narodnost. Svaki pažljiv posmatraè, koji se bude duže bavio meðu makedonskim Slovenima, mora ovo osetiti.

Kad makedonski seljak upotrebi ime Bugarin, on njime dvoje oznaèava: ljude prostijeg života, potèinjenog i muènog položaja zatim stavlja tu prostu rabotnièku masu, koja slovenski govori, u suprotnost prema Neslovenima - Grcima i Turcima, koji su nad njom i koji je za nešto niže smatraju.

Prvo je znaèenje glavno: reèju bugarski se na prvome mestu oznaèava prostiji naèin života, rada i mišljenja. Tako na primer hoæe da kažu da su "asli Bugari" (pravi Bugari), kad im doðete kuæi, pa nemaju posuða i nemaju šta da vam ponude.

Za prost naèin rada kažu "bugarska rabota". Kad hoæe da obeleži da nešto prosto, seljaèki prièa i misli, Makedonac kaže, "prikažuva kaurski", "prikužuva bugarski".

Od južnih Makedonaca (Kufalovo kod Soluna) èuo sam reèi "izbugari se", kad se pšenica izmetne, nije za seme, i "pobugari se", u smislu, kad neka stvar lošijom postane, najlošiju vrstu pšenicu zovu "bugarka".

Ove reèi, kao i ime Bugarin, imaju dakle stran oblik, koji nije makedonski, i njih su možda makedonski Sloveni usvojili bilo od turske uprave (u kojoj je u ranijim vremenima bilo mnogo muhamedanskih Srba iz Bosne) bilo od Grka. Ovi su kao vladajuæe ili više klase, mogli tim reèima dati gornje znaèenje.

Na slièan naèin je promenilo ime kajkavsko stanovništvo današnje severne Hrvatske. Ono se u 16, 17. i 18. veku zvalo Slovencima, i svoj jezik slovenskim. Zvaniènim i drugim uticajima poèelo se u pomenuto kajkavsko stanovništvo oko 1700. uvlaèiti ime Horvat (ne Hrvat), i to ime je postepeno usvojeno.

U širokoj, propagandom neaficiranoj narodnoj masi makedonskih Slovena, reè Bugarin nema narodonosno znaèenje. Ima, dakle, sasvim drukèije znaèenje no na pr. u severnoj Bugarskoj, gde se za reè Bugarin vezuje narodna svest.

Nema nijednog inteligentnog Makedonca, ma kojoj nacionalnoj partiji pripadao, koji ovo ne bi oseæao. To nije jasno samo stranim promatraèima, koji ne znaju jezike ili ga tako malo znaju da ne mogu razumeti oseæanja i prirodu jednog, njima stranog naroda.

To se u raznim aspektima vidi iz ovih primera. Kad makedonski seljak èuje ruski, srpski ili pravi bugarski govor, on æe reæi da je i to bugarski.

Ja sam u južnoj Makedoniji poznavao srpske pristalice, koji su se borili i ginuli za srpsku narodnsot, pa su ipak, radi izdvajanja od Grka i Turaka, nazivali sebe i svoje Bugarima, a svoj prosti naèin života i rada bugarskim.

Ako su poluhelenizovani makedonski Sloveni - Èifèije - ili uopšte pripadaju zemljoradnièkoj klasi, oni æe ponekad, u razgovoru, sebe nazivati takoðe Bugarima, iako se u stvari smatraju za Grke i pomalo govore grèki.



-------------


Za Grke su i Srbi - Bugari

• Grci nazivaju Bugarima i Srbe iz Makedonije i one iz Srbije • Ime Srbin za grèkog seljaka je samo politièki pojam • Kada se i zašto ime Bugarin raširilo po centralnim delovima evropske Turske • Vizantijski pisci su ona slovenska plemena, koja su se u Makedoniji za vreme seoba naroda naselili, zvali prosto Slovenima



Peæka patrijašija


Grèki seljak zove makedonske Slovene uvek Bugarima, i pod tim razume proste ljude koji slovenski govore. Po tome je kod Grka ime Bugarin isto što i "Slovenin", i utoliko etnografski pojam, piše Jovan Cvijiæ.

Grci nazivaju Bugarima i Srbe iz Makedonije i Srbe iz Srbije ako ne znaju da su odatle. Inaèe Srbe iz Srbije ipak zovu Srbima. Ime Srbin je za grèkoga seljaka samo politièki pojam.

U jesen 1904. g. prešao sam preko Limpa iz Makedonije u Grèku i došao s jednim srpskim pratiocem u varošicu Dereli. Tada se u južnoj Makedoniji vodila ogorèena èetnièka borba izmeðu Grka i Bugara. Iz obe zemlje su prelazile èete u Makedoniju.

Mene su i oni Grci, koji su nešto slovenskoga makedonskoga jezika razumevali, smatrali za Bugarina, i zato nisu bili predusretljivi. Tek kad sam pokazao vlastima pasoš i preporuke, i kad su se uverili da sam iz Srbije, prestali su me smatrati za Bugarina.

Slièno znaèenje ima ime Srbin u Rumuniji, zatim unekoliko i u našim spomenicima 14. veka. Kao što je poznato, u Rumuniji ima naseljenih Bugara iz severne Bugarske, osim toga prelaze u Rumuniju u peèalbu svake godine mnoge hiljade Bugara i Srba. I one nastanjene i ove peèalbare, Rumuni zovu samo Srbima.

Ime Srbin je ovde identièno sa pojmom Sloveni. U našim spomenicima pomenutog perioda ime Srbin ima trojako znaèenje: etnografski Srbin, politièki Srbin, zatim zemljordnik, kao suprotnost Vlahu il pastiru.

Vrlo je interesantno saznati kada se i zašto ime Bugarin tako jako raširilo po centralnim delovima evropske Turske i kako je ovo dobilo pomenuto nenacionalno znaèenje.

Takva istorijska ispitivanja ne spadaju u zadatke ovoga spisa, koji ima težnju da utvrdi današnje znaèenje imena Bugarin u Makedoniji. Ali je i s poslednjeg gledišta od interesa pomenuti nekoliko podataka, iz koji bi se videlo kako su se Makedonci ranije nazivali.

Makedonija - "Slovenija"

O bugarskom je imenu napisao vrlo uèenu raspravu Ivan Šišmanov, a za srpsko i druga koja se u Makedoniji u toku vekova pominju, pribrao je podatke dr V. Ðeriæ.

Ðeriæ je radio po statistièkom metodu, navodeæi ime i godinu u kojoj se ime pominje. Ja sam i sam zagledao u bitnije izvore, da dobijem uverenje i sliku o rasprostranjenju imena Srbin i Bugarin.

Osim toga sam ljubaznošæu g. LJ. Kovaèeviæa razgledao s njime mnoge povelje poglavito nemanjiækog doba, koje je g. Kovaèeviæ prepisao i koje æe ove godine biti naštampane u izdanjima naše Akademije. Iz razgledanja pomenutih spisa i rukopisa ovo izlazi.

Govore "dubrovaèki"

U svojim dugogodišnjim istraživanjima Cvijiæ je zabeležio da je Vij, francuski konzul kod Janjinskog Ali-paše, zvao Bugarima one Slovene, na koje je pri svom putovanju naišao, i to jedino stoga što je èuo da ih tako zovu Grci i njegovi turski pratioci. Na jednom mestu je rekao nešto više o "Bugarima".

"Francuski konzul njihov jezik smatra za slovenski, slièan dubrovaèkom (srpskom). Ali je jasno da se niko ozbiljno ne može sa konzulom složiti, i meni ni na pamet ne pada da gornje reèi upotrebim u srpsku korist".

Isti je sluèaj s Kozinerom, koji je pre ili posle francuske revolucije bio francuski konzul u Solunu i obišao Voden, Ber, NJegoš, Pazar, Serez, Dramu i Kavalu, radi arheoloških ispitivanja. I on makedonske Slovene zove Bugarima, ali se po jednom mestu vidi, kako misli da su to stari Makedonci, Poeni i drugi, i da su im slovenski zavojevaèi nametnuli samo svoj jezik.

Na osnovu ovakvih, za etnografsko sporno pitanje apsolutno neupotrebljivih izvora i svojih pogrešnihpromatranja, upravo poglavito na tom osnovu što su i ostali strani nauènici èuli od svojih turskih ili grèkih pratilaca da makedonske Slovene zovu bugarskim imenom, kolorisana je Makedonija bugarskom bojom - zakljuèuje Cvijiæ.

Vizantijski pisci su ona slovenska plemana, koja su se u Makedoniji za vreme seobe naroda naselila, zvali prosto Slovenima, a njihovu zemlju su ponekad nazivali Slovenijom (Makedonija).

Za vreme bugarske vladavine, naroèito za vreme znatne bugarske moæi pod carem Simeonom u 10. veku, makedonske Slovene su nazivali politièkim imenom Bugari, a njihovu zemlju Bugarskom.

Bez sumnje je to politièko ime poèeo i narod primati, kao što se i danas dešava u sliènim sluèajevima. Nasuprot tome, dr V. Ðeriæ tvrdi da "od najstarijih vremana pa do poèetka 19. veka, nema nijednog pouzdanog primera, da su Sloveni u Makedoniji sami sebe nazivali Bugarima ili svoj jezik bugarskim".

Docnije, u 13. veku, Makedoniju su Srbi osvojili. Ima znakova da su ona slovenska plemana, koja su živela oko Skoplja, Kumanova, Tetova i u Poreèu bila uvek bliža Srbima. I danas je narod pomenutih krajeva po svima etnografskim osobinama, i lingvistièkim, bliži Srbima, mada se i na njemu vide i bugarski uticaji.

Dalje je ta oblast od 13. veka bila pod Srbijom, zatim je u tursko doba, sve do 1767. g. bila pod sprskom, Peækom patrijaršijom. Iako je od 1871. g. ovde uvedena bugarska crkva, stanovnici su se 1878. g. borili protiv Turske kao Srbi i molili su berlinski kongres da pripadnu Srbiji.

Gde su Bugari u Dušanovom zakonu

Iz spomenika se jasno vidi, da su Sloveni u pravoj Makedoniji od srpske vladavine poèeli primati ime Srbin, a politièkog imena Bugarin je skoro sasvim nestalo. U doba Milutinovo se samo jedanput pored Srba i Grka pominje, a u Dušanovo doba potpuno nestaje.

U Dušanovom zakoniku se pominju Srbi, Grci, Vlasi, Arbanasi i Sasi, a nigde Bugari. Zakonik su doneli sabori u Skoplju (1349. god.) i Serezu (1354. g.), i on je vredeo za svu Dušanovu carevinu, koja se prostirala od Dunava do južne tesalijske granice.

U svima poveljama Dušanovim i Dušanova doba, koje se tièu makedonskih krajeva, pominju se samo Srbi, Grci, Vlasi, Arbanasi, Sasi, opet nigde Bugari. Vizantijski car Jovan Kantakuzin, koji je po Makedoniji vodio ratove najpre s carom Jovanom i caricom Anom, zatim s Dušanom, na više mesta pominje Srbe.

Tako prièa o srpskim seljacima kod grada Proseka, a Dušanovog vojvodu Hrelju, koji je vladao u Strumici i Petrièu i bio makedonskog porekla, zove Srbinom.

Kad se posle Dušanove smrti, za vlade njegovog sina Uroša, odvojila makedonska vlastela i obrazovala zasebne državice, kao kralj Vukašin u zapadnoj Makedoniji, a Dejanoviæi i Uglješa u istoènoj, oni su i dalje sebe, svoju vlast i svoje vojnike - Makedonce - nazivali srpskim imenom.

Pred kraj 14. veka je, dakle, ime Srbin prevladalo u Makedoniji. Po gornjim izlaganjima je pouzdano da su tada Makedonci vrlo lako primali srpsko ime, vrlo verovatno lakše no štu su ranije primali bugarsko, inaèe ne bi moglo bugarsko politièko ime biti tako brzo potisnuto.

Svako tumaèenje ovoga fakta samo je hipoteza, ali mi izgleda sasvim prirodno ovo pretpostaviti.
Bugarin je ime stranog, uralsko-finskog naroda, koji je zavojevao Slovene istoène polovine Balkanskog poluostrava.

Trebalo je mnogo vekova da su se navikli ti, s Tatarima asimilovani Sloveni, da se ne samo politièki, kao država, zovu Bugarima, veæ i da svoj jezik i sebe kao etnografsku celinu nazovu Bugarima. Zna se iz spomenika kako se njihov jezik dugo zvao slovenskim, a država bugarskom.

Dok je srpska dražva bila etnografska, država srpskog naroda, ovo je bila država vojnièke kaste uralsko-finskih Bugara, koji su potèinili Slovene. Kad su takva država i srpska država naizmenièno vladale nad nacionalno neutralnim makedonskim Slovenima, prirodno je što su ovi lakše primili srpsko ime.


------------


Neuki ofarbali u "bugarsko zeleno"

• Kako je jedan geolog, koji nije znao ni srpski ni bugarski, prvi put Makedoniju obojio "bugarskom bojom" i koliki je bio uticaj ove karte na evropsko javno mnjenje • "Borba" srpskog i bugarskog nacionalnog imena



Oaza srpstva: Manastir Sveti Kliment u Ohridu


Do kraja 14. veka, Turci su bili osvojili celu Bugarsku i tamo je nestalo državnog života. Srbija je postepeno osvajana. Najpre su Turci potèinili južne oblasti srpskog naroda, zatim ostale: Makedoniju definitivno 1394. godine, zatim Brankoviæa Srbiju 1458, Bosnu 1463, Hercegovinu 1483, naposletku Zetu 1496. godine.
U oblasti srpske države i naroda održao se, dakle, državni život sto godina posle osvajanja Bugarske.

Turci su osvojili južne zemlje i slobodna srpska država se sve više severu i severozapadu pomerala. Zbog poznatih osobina ljudske prirode razumljiva je ova psihološka posledica: ime Srbin je bilo kompromitujuæe pred Turcima, jer Turci su od Srba osvojili Makedoniju, a pošto je pala Bugarska, imali su još sto godina borbu sa srpskim državnim centrima. Zbog toga nije èudno što je ime Srbin izbegavano i gubilo se u korist bugarskog imena, kaže Jovan Cvijiæ.

Taj proces je jamaèno i time potpomognut što su stanovnici južnih zemalja srpske države, turskom najezdom s juga potkraæivani, mešali se s pravim Bugarima iz Bugarske, koji su veæ bili pod Turcima, imali s njima istu sudbinu i poèeli se pod istim teškim prilikama oseæati kao hrišæanska zajednica i ljudi srodnoga jezika.

Srpske veze sa Rusijom

Ali, srpsko ime se držalo u Makedoniji i možda bilo jaèe od bugarskog još i u 16. i 17. i 18. veku. Iz spomenika se zna, da su popovi, kaluðeri i drugi ljudi iz solunske okoline, Kostura, Ohrida, Kratova i Skoplja održavali veze s Rusijom i išli u Rusiju radi prikupljanja priloga za crkve i manastire. Svi ljudi iz pomenutih mesta kazivali su tamo da su Srbi ili da su iz srpske zemlje.

U 16. veku je posetio rudnik Siderokapsu u južnoj Makedoniji Francuz Pjer Belon, i on kaže "da su seljaci okolnih sela, što dolaze na pazar, hrišæani i govore srpski i grèki", a radnici u rudnicima su Bugari.

Hadži-Kalfa, turski geograf 17. veka, kaže "da u planinama kosturskog kadiluka stanuju Srbi i Vlasi", dalje pominje da na obali jezera (izmeðu Sereza, Soluna i Siderokapsa) ima selo gde žive Grci, Srbi i Vlasi.

Srpski patrijarh Vasilije Brkiæ, opisao je 1771. godine turske oblasti i njihove hrišæane, pa pominje Srbe i Bugare u debarskom kraju (Rekalije), Srbe i Bugare u æustendilskoj oblasti i Bugare i Srbe u skopskoj oblasti.

Jerotije Raèanin, koji je, iduæi u Jerusalim, prešao preko Ovèeg Polja 1704. godine, prièa o vrlo živim srpskim tradicijama koje je od seljaka èuo.

Doktor J. Miler, koji je dugo bio lekar u evropskoj Turskoj, pominje još i poèetkom 19. veka samo Srbe u bitoljskom vilajetu.

Francuski konzul, Ležan, koji je oko polovine 19. veka putovao po Makedoniji, izdvaja srpske oaze oko Prespe i Ohrida.

Isto je u najnovije vreme 1900. godine, i Francuz Berar zabeležio.

Ali se i od poslednje dvojice i od mnogih drugih putnika 19. veka zna da je tada veæ bilo prevladalo bugarsko ime u Makedoniji.

Naposletku da napomenem, da se po Jastrebovu ime Bugarin rasprostrlo po Makedoniji, naroèito posle osnivanja bugarske egzarhije u Carigradu (1871. godine).

"Kamuflaža" pred Turcima

Jasno je, dakle, da se ime Bugarin po Makedoniji raširilo za vreme turske vladavine, ali naroèito u 19. veku.

Izgleda da je za rasprostiranje bugarskog imena bilo odsudno onih sto godina srpskog državnog života posle pada Bugarske i ranije (za 63 godine) osloboðenje Srbije, a naroèito osnivanje samostalne slovenske crkve, bugarske egzarhije, u 19. veku. Zbog ustanaka i osloboðenja Srbije, obnovio se kompromitujuæi znaèaj srpskog imena pred Turcima i makedonski Sloveni su opet imali ozbiljne razloge da izbegavaju srpsko, a usvajaju bugarsko ime.

Taj uticaj je psihološki jasan, i nije ga potrebno primerima dokumentovati. Srbija je i docnije bila pred Turcima elemenat revolucije, sve što bi Srbija meðu makedonskim Slovenima poèinjala, smatralo se kao težnja da te Slovene otcepi od Turaka i sebi prisajedini.

Bugarske kao države nije bilo. Od polovine 19. veka zapoèeo je na teritoriji današnje Bugarske opravdan pokret za osnivanje samostalne slovenske crkve i za odvajanje Slovena evropske Turske od carigradske patrijaršije. Taj pokret nije smeo imati srpsku etiketu.

I Rusija, kojoj je bilo stalo da uspe osnivanje samostalne slovenske crkve i koja je taj pokret najenergiènije pomagala (verovatno i iz politièkih razloga), znala je da pokret za slovenskom crkvom ne sme imati srpsku etiketu.

Kad Bugari rade, oni to èine u okviru turske države i imaju jedinu težnju da osnuju crkvu slovenskog jezika. To je borba za osnivanje bugarske egzarhije, koje je bugarsko ime u Makedoniji raširila do onih razmera, kako je u poèetku ove glave obeleženo. Time je stvorena današnja moæna bugarska partija u Makedoniji.

Oblast današnje Bugarske je sva prišla egzarhiji. Meðutim vrlo je karakteristièno i znaèajno, da je više od treæine makedonskih Slovena ostalo u opoziciji prema egzarhatu i nije napuštalo stranu grèku crkvu - patrijarhat i posle borbe od èetiri decenije.

S opšteg nauènog gledišta je bilo interesantno propratiti borbu dva nacionalna imena, srpskog i bugarskog, u oblasti makedonskih Slovena, koji nisu ni Srbi ni Bugari, veæ, istina, njima bliska slovenska masa, ali bez svoje pregnativne narodne svesti i bez narodnog imena.

Da li æe jedno ili drugo ime prevladati, zavisi od zavojevanja, od politièkih prilika i od raznovrsnih dogaðaja na makedonskoj teritoriji i izvan nje, koji su u slovenskoj masi proizvodili izvesna oseæanja i instinkte i to se preobraæalo u težnju za srpskim ili bugarskim imenom. Ali se jasno vidi, da su makedonski Sloveni i u ranijim kao i u najnovijim vremenima lako odbacivali jedno ime i primali drugo.

Kako je Makedoncima sada lako promeniti narodna imena, nama je na Balkanu dobro poznato. Ovaj primer svedoèi da je tako bilo i u ranijim vremenima. Oko 1400. god. napao je Artu neki slovenski vojvoda Bogoje (Vongois), pa da bi je lakše osvojio, on je, kako kažu letopisci, objavio da je "iz roda srpskog, arbanaškog, bugarskog i grèkog".

Bez narodnog oseæanja

Izloženi istorijski pregled utvrðuje osnovnu postavku: da makedonski sloveni nisu imali ni ranije kao ni danas narodnog oseæanja, srpskog ili bugarskog, i da su, nemajuæi narodnog imena, primali srpsko, u poslednje vreme bugarsko ime.

1847. g. je znameniti geolog, A. Bue, publikovao etnografsku kartu evropske Turske i Grèke na kojoj je Makedonija obojena bugarskom bojom. Istina, ranije je, 1842. g. P. Šafarik izdao Slovenski narodopis s kartom i tekstom na èeškom jeziku. To je prva etnografska karta, u koju su ušli i narodi Balkanskog poluostrva, ali je ta karta zbog jezika ostala skoro nepoznata ostalim kulturnim narodima.

A. Bue je izradio etnografsku kartu na osnovu svojih putovanja i promatranja u evropskoj Turskoj. Ali Bueva karta je bili osnova, koje su se svi docnije etnografi držali, i samo su je delimièno menjali u onim sluèajevima kada su se promatranjima uverili da je za neki kraj netaèna.

Ovom kartom je najpre u evropsku nauku unesena pogrešna osnova i velika zabluda da se makedonski Sloveni moraju pripojiti jednom od dva balkanska slovenska naroda.

Meðutim, poznato je iz mnogobrojnih A. Bueovih spisa, da on nije ozbiljno znao nijedan slovenski jezik, da je vladao s nekoliko srpsko-bugarskih reèenica, koje obièno putnici nauèe i da nije mogao osetiti razlike izmeðu srpskoga i bugarskoga jezika.

Zna se dalje iz Ami-Bueovih spisa, da se on nije mogao inspirisati za ideju o bugarizmu Makedonaca ni poznavanjem etnografskih i psihièkih narodnih osobina.

A. Bue je kolorisao Makedoniju bugarskom bojom samo stoga, što je èuo da se makedonski Sloveni zovu Bugarima, a nije, kao stranac, razumevao smisao toga imena.


-------------


Turski lekar video samo Srbe



• Dr Miler je znao srpski jezik bolje nego i jedan strani stariji putnik na Balkanskom poluostrvu, a napisao je dragoceno delo o životu ljudi na teritoriji Makedonije • Zbrke oko etnografskih karata






U isto vreme s poslednjim putnicima putovao je i živeo u Makedoniji dr J. Muller,, koji je bio dugogodišnji lekar u turskoj vojsci. NJegovo se delo odlikuje vrlo finim opservacijama o etnografskim osobinama naroda, koje je promatrao. Miler zove makedonske Slovene Srbima, navodi Jovan Cvijiæ.

Kao turski lekar proputovao je dovoljno oblast koju opisuje, i mogao je saznati mnoge podatke, koji su drugim putnicima ostali nepoznati. Znao je srpski bolje no ijedan strani stariji putnik na Balkanskom poluostrvu, a osim toga pomalo i turski i arnautski. Nema pouzdanijeg starijeg dela o svim krajevima no što je Milerovo.

Delo ima oblik nauène specijalne geografije, kakve su se poèele javljati u prvoj polovini 19. veka. Posle uvoda i politièkih granica u njemu se izlažu: planinski sistemi, vode, klimatske prilike, vrste zemljišta, proizvodi stanovništva, njegove osobine, naèin života i rada, zatim tipografija.

I sad imaju vrednost, i uvek æe je zadržati. Milerovi podaci o stanovništvu, njegovastatistika je vrlo detaljisana. Ima interesantnih podataka o produktima i trgovini, koja se, i iz bitoljskog vilajeta, kretala onda jedino prema Jadranskom moru.

Karta bez razmera

Karta, koja je delu dodata i na kojoj je teren šematski šrafurom predstavljen, vrlo je mala, bez razmera. Glavne orografske i hidrografske linije su dosta taène, na njoj je mnogo više naseljenih mesta no na dotadašnjim kartama, a Metohija je pretrpana selima.

Za etnografske studije je ovo delo bolji izvor od svih prethodnih, mada mislim da ne treba polagati neku osobitu vrednost na ime kojim on makedonske Slovene obeležava.

Putovali su po Makedoniji i èuli ime Bugarin i poglavito na osnovu toga i prethodnih karata obeležili su bugarskom bojom i Makedoniju, francuski konzul G. Ležan, zatim dve engleske misionarke G. M. Mackenzie< i A. R. Jerby<.
Ovo delo bi ostalo bez znaèaja, da ga nije na srpski preveo È. Mijatoviæ.

U delu "Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi, Beograd 1868 godine" reproducirana je i karta, na kojoj su ne samo sva Makedonija i veæi deo Stare Srbije, veæ i Niš, Vranje i Pirot bugarski. È. Mijatoviæ je napisao pred delom frazast predgovor.

Delo pomenutih gospoðica je najlošija dosad publikovana knjiga o etnografskim prilikama Slovena evropske Turske. Karta je loša kopija ranijih etnografskih karata. To je poznato boljim bugarskim piscima, i oni ih u sporu oko Makedonije neprekidno protiv nas citiraju, i to ne spis gospoðica, veæ prevod È. Mijatoviæa.

Kao što je reèeno, konzul Ležan je èuo i srpsko ime i na osnovu toga zabeležio srpske oaze u zapadnoj Makedoniji.
F. Bradaška je jasno osetio kako je nepouzdana literatura o etnografiji Makedonije, i to na mnogim mestima istièe.

Karakteristièno je da su strani putnici, kao Han, isto selo na jednom mestu obeležavali kao srpsko, na drugom kao bugarsko. F. Bradaška pominje da Han, ne samo da nije znao ni srpski ni bugarski, niti je mogao ova dva srodna naroda razlikovati, veæ da nije mogao ni najobiènija slovenska mesta zapisati, a o narodnosti makedonskih Slovena se obaveštavao od svojih šiptarskih pratilaca.

Poznato je da strani ispitivaèi dolaze èesto do sasvim pogrešnih rezultata baveæi se etnografijom njima nepoznatih i udaljenih naroda.

Još æe pouzdanije pasti u zablude ako se bave etnografijom spornih i prelaznih oblasti izmeðu dva naroda, kao što je Makedonija izmeðu Srba i Bugara.

Samo oni strani ispitivaèi, koji bi dobro govorili srpski i bugarski i imali naroèitog promatraèkog dara za psihièke i ostale etnografske osobine, mogli bi doæi do pravih rezultata o etnografiji Makedonije.

Držim da oni ponekad mogu pre doæi do istinitih rezultata, no veæina srpskih ili bugarskih isto tako darovitih promatraèa.

Sasvim su drukèiji bili oni nauèni putnici, èije je opservacije upotrebio Kipert pri izradi svoje etnografske karte.

Nijedan od njih nije znao ni srpski ni bugarski jezik, nijedan nije putovao radi etnografskih prouèavanja, i zato nije èudno što nijedan nije mogao osetiti da makedonski Sloveni nemaju narodne svesti i da ime "Bugarin" nema narodnosno znaèenje.

Oni su mahom en passant èuli da se Makedonci zovu "Bugarima". Nije potrebno dalje utvrðivati da se takvim naèinima rada ne može doæi ni do kakvih upotrebljivih etnografskih rezultata.

Grešno interpretiranje mape

H. Kipert, koji je vrlo zaslužan za kartografiju Balkanskoga poluostrva, držao se u kartografiji i pri izradi pomenute etnografske karte statistièke metode. Radio je jedino na osnovu literature, i kao što mu je u kartografiji bila glavna težnja da varoši i sela postavi na svoja prava mesta i da im da što je moguæno taènija imena, tako je i pri izradi etnografske karte tražio po literaturi samo ime, kojim su putnici obeležavali narod u varoši ili selu i prema tome je kartu kolorisao. Uostalom, u to se doba nije ništa ozbiljno znalo o jeziku makedonskih Slovena.

Kipertova karta nije izraðena ni na osnovu drugih kakvih etnografskih znakova. Nije, dakle, ni etnografska karta o rasprostranjenju imena "Bugarin" ništa više.

Razume se, da je iz osnova pogrešno mišljenje, da je takvom kartom utvrðena istina o etnografiji makedonskih Slovena. Pomenutim metodom se nikad ne može doæi do istine, ali Kipert nije mogao upotrebiti neki drugi metod, jer nije imao drugi izvor, osim pomenutihputnika.

Meðutim, u nauci su se kao i diplomatskim krugovima i u publici, zahtevali podaci o narodnostima evropske Turske zbog srpsko-turskog i rusko-turskog rata. Za vreme ovih ratova Kipert je publikovao oba izdanja svoje karte.

Na njegovu su se kartu pozivali Bugari, Rusi i - što je najbitnije - Englezi i Bizmark. NJom je u evropskoj nauci, kako je izgledalo, definitivno utvrðeno, mnjenje da su makedonski Sloveni Bugari. Sve docnije karte su bile od manjeg znaèaja, gubile su se pred velikim autoritetom Kipertovim.

Odmah posle Kiperta, publikovao je etnografsku kartu evropske Turske austrijski konzul Karl Say.< Saks uzima da je Kiperova karta, kao i sve ranije, i preduzima da na osnovu istog materijala i svojih informacija izradi kartu na novim osnovima.

Netaèna je Saksova kritika Kipertove i ranijih karata. To nisu Sprachkarte,, ukoliko se tièu makedonskih Slovena.

Inaèe se vidi, da je Saks promatrao narode evropske Turske i osetio netaènost i nepouzdanu osnovu dotadašnjih etnografskih karata. Saks naroèito istièe verski momenat:

"Jezik je samo jedan od raznih znakova nacionalnosti, na istoku je isto tako važna vera, zatim nacionalna svest, i pri odreðivanju narodnosti valja ova tri momenta kombinovati".

Što se makedonskih Slovena tièe, za Saksovu kartu vredi isto što je reèeno za Kipertovu. Ali inaèe se vidi da je Saksova karta izraðena na osnovu novih pogleda i novih informacija. Samo ga je poznata, specifièno austrijska birokratska metoda, navela na cepkanje naroda do atoma.

Da pomenem glavnije grupe, koje Saks razlikuje: Turke i Tatare, iskljuèivo muhamedance, muhamedanske, katolièke i pravoslavne Arnaute, grèke Arnaute, pravoslavne Srbe, katolièke Srbo-hrvate, pravoslavne Srbo-Bugare, pravoslavne Bugare, pravoslavne Grko-Bugare, grèko-katolièke Bugare, katolièke Bugare, Pomake (pomuhamedanjene Bugare), pravoslavne Grke, helenizovane Cincare i td.

Borba srpskog i makedonskog imena

Posle berlinskog kongresa je prestalo življe interesovanje za etnografiju evropske Turske. Tek je od 1889. g. ponovo izazvano, ali kratko vreme, pomenutim spisima i etnografskom kartom Dalmatinca Spiridona Gopèeviæa, na kojoj su svi makedonski Sloveni oznaèeni kao Srbi. Dosadašnjim izlaganjima je jasno obeleženo moje gledište i prema ovoj karti.

K. Peucker ne odvaja Srbe i Bugare u Makedoniji, veæ ih sasvim objektivno obeležava zajednièkim imenom i u jednoj rubrici.

Makedonija je prelazna i sporna zona izmeðu srpskog i bugarskog naroda, koju su prvobitno naselila slovenska plemena, možda i neko srpsko pleme. Za poslednje, istina, nema dokaza u pisanim spomenicima, ali je ipak verovatno zbog lingvistièkih osobina makedonskih govora.

Zavojevali su je i Srbi i Bugari, nesumnjivo je ovde-onde kolonizirana Srbima iz Raške, neprekidno su se u njoj spominjali srpski i bugarski uticaji, vekovima su se u Makedoniji borili o prevlast srpsko i bugarsko narodno imei jezik. Današnje stanje samo je jedna etapa te dugotrajne borbe.

U jednoj takvoj oblasti se može jedino na osnovu pažljive i objektivne studije svih etnografskih osobina donekle rešiti koje su oblasti bliže Srbima koje Bugarima.

Dosadašnje etnografske karte Makedonije nisu na toj osnovi raðene - one nisu etnografske karte. Nisu izraðene ni na osnovu lingvistièkih studija - nisu dakle ni karte govora. Kolorisane su bugarskom bojom samo na osnovu rasprostranjenja imena Bugarin, èije sam pravo znaèenje objasnio.

Izuzevši ovu zabludu, koju su u nauku unele, neke od pomenutih etnografskih karata su bile od koristi time, što su se pomoæu njih postepeno saznale granice izmeðu makedonskih Slovena s jedne, a Grka, Turaka, Arbanasa i Aromuna s druge strane.

Nauènici Hassert i Baldacci su jamaèno osetili nepouzdanost dosadašnjih etnografskih karata o Balkanskom poluostrvu.

S toga su pokušavali da putem nauènih kongresa i komisija stvore nezainteresovane internacionalne organe za izradu etnografske karte Balkanskoga poluostrva.

To su predlagali na YII internacionalnom kongresu orijentalista u Rimu, na IVii V kongresu italijanskih geografa u Milanu i Napulju. NJihove je predloge toplo prihvatio beèki kartograf Haardt von Hartenthurn..


N. Mrviæ


Kraj

 
Scoring disabled. You must be logged in to score posts.Respond to this message   
 
  Respond to this message   
  << Previous Topic | Next Topic >>Return to Index  
Find more forums on Political RelationsCreate your own forum at Network54
 Copyright © 1999-2017 Network54. All rights reserved.   Terms of Use   Privacy Statement